"Jako je samo ono drvo koje bije vetar"

      Posmatram ljude na ulici.. Poznati ili ne, nije bitno, užurbano koračaju negde, idu nekim putem, izgubljeni.. Pitam se da li ustvari znaju gde su se uputili? Obučeni su u tople stvari, sumornih boja, najčešće . Ali logično je, došla je zima , nema Sunca da sve to ogreje i promeni. Ali to nije ništa novo, kod nas je stalno zima ,u proteklih nekoliko godina, hladnoća se toliko uvukla medju nas da je postala normalna pojava. Toliko nam je hladno, da smo postali hladni, prema ljudima koji to ne zaslužuju, prema najmilijima. Šteta...                                                                                                        Da li postoji neko mesto koje nas može ugrejati?? Da li bismo mogli negde skinuti svu tu odeću punu tajni, boli i briga... Da li bismo mogli negde da se oslobodimo tereta?? Da kažemo da smo konačno slobodni i svoji, bez manipulatora naših života.  Možda čekamo neku osobu,a ko zna, možda je i ona blizu nas,samo je ne primećujemo. Ona bi ugrejala našu nemirnu dušu i vratila je na pravi put . Put iskrenih osećanja i pravih vrednosti. Da, definitivno je to ljubav..                                                              Ali kako je vratiti, ne samo kod nas, već svuda. Toliko uživamo u ljubavi prema samom sebi, da smo zaboravili da je delimo sa drugima. To je tako sebično , ali za neke izuzetno sigurno. Najlakše je podići zaštitne zidove i ne puštati nikog unutar kože. Ali teško ih je posle skinuti, kad-tad naidje neko ko nam polako ogreva zaleđenu dušu i nastanjuje se unutar kože. Našeg oklopa. Ne mora ta osoba u našoj koži biti puno vremena, ne mora to biti idealna ljubav ili čak ni nalik dobroj ljubavi. Ali ko da je bitno , boleće određeni period,a posle, šta bude biće. Sve je to navikavanje i otkrivanje novih stvari i svoje ličnosti.Jer, šta je život bez bola?? Nerealna bajka, u kojoj čak niste ni svesni da živite!!! Moramo nekad da osetimo gorčinu u sebi. Nekad je ona naš pokretač. Ali naravno, sve u granicama normale.. Patnja i sreća su normalna stvar.. Jer ono u svakom dobrom ima nešto loše, a u svakom loše nešto dobro. Samo je bitno koliko smo mi spremni da to sve vidimo i na kraju prihvatimo.                                                  I na kraju, uvek ćemo se boriti, to nam jedino ostaje. Sami ili sa nekim, sanjaćemo o boljem životu. Voditi presudne bitke, odustajati, ali i ponovo pokušavati. Izgubili smo tek onda kada se predamo. A onda ćemo opet obući sumorne stvari, lutati ulicama užurbano i u besu postavljati sebi milion pitanja. Opet će doći zima, čak i kad nas Sunce bude grejalo i nećemo biti spremni za promene. Jer ćemo više voleti stvari koje nas zatvaraju, umesto onih koje nas oslobađaju i vode naš život dalje !! 

     Porodica ne može da se bira. Smatram da je za sreću u porodici bitna toplina i sitnice koje će je držati na okupu.  

  Nekad je u mojoj kući bila vesela i prijatna atmosfera.I kad bi došlo do nekih problema, nisu se činili toliko velikim da u kući ne dođe do smeha .Pare nikada nisu bile primarna stvar i nikada se nije mnogo pričalo o novcu . Sve se činilo idealnim i najlepša stvar posle završetka zadnjeg časa,bio mi je odlazak kući i uživanje sa porodicom u raznim aktinostima. Uživala sam slušajući mamine i tatine priče iz mlađih dana i bratove anegdote koje su me terale da se smejem do suza.To su neke od malih stvari koje su  uveseljavale  mene, a i moju porodicu.                           Odjednom, kao grom iz vedra neba, sve se to zaboravilo. Više nema tih pričica, nema iskrenog smeha i potpuno smo se udaljili jedni od drugih. Živimo pod istim krovom, a kao da smo turisti u hotelu. Pričaji se neke priče, samo da bi se nešto reklo, a dobro znamo da nikog od nas to ne zanima. Svako je krenuo svojim putem , a novac je postao najvažnija stvar i najčesšći uzrok svih svađa i suza. Umesto okupljanja u dnevnom boravku, radije bi svako od nas bio u svojoj sobi, u svom svetu okružen kineskim zidom. Kad izađemo iz sobe, lako dođe do konflikta i padnu gadne reči koje mnogo zabole . A najgore od svega je što ni ne razmišljamo o tome šta smo izgovorili. Nekad pomislim da je najbolje da ne izlazimo iz svojih soba, kao da je tamo najsigurnije.                                                                                                             Muzike, koje je pratila moje moje i bratovo odrastanje, više nema. Pusti se ponekad, da bi se pobeglo od stvarnosti, pored toga svaki dan se može čuti neki novi problem.                           Cela atmosfera je naporna i teška , a nažalost više ne volim da provodim vreme sa svojom porodicom. Kao i da nije moja porodica.                                                                                 KAd bih mogla da biram, vratila bih ona stara vremena puna smeha i poneke suze koja je pala jer mama nije htela da me pusti napolje. Kad bih mogla da biram.. al' ne može da se bira.                 

 Sta je zivot?? I zasto smo mi ovde?? To su dva pitanja koje sam mnogo puta cula,ali nisam mogla da dam konkretan odgovor. 

 Posle mnogo razmisljanja na ovu temu, dosla sam do zakljucka da je zivot mac sa dve ostrice. Bez pisanih pravila i uputstava.  Kakve su zaista te osobe koje 'bije vetar' ? Da li su one istinski jake kao sto se prikazuju? Ili su samo podigli zidove oko sebe da bi mogli lakse da se bore sa svim nepravdama i pakostima ovog sveta, koje zivot donosi.  Da, ja mislim da su te osobe zaista takve. Ali do podizanja tih zidova, prosli su kroz  mnoge oluje koje im nisu donele nista dobro,ali su ih ojacale. Verujem da su takvi ljudi sami prolazili kroz sve, ili bi se nasao poneki prijatelj, koji bi ubrzo otisao. Bez traga, glasa i razloga.   Zato su te osobe postajale jace. Sazrevali su za zivot neverovatnom brzinom i svesni su bili da ih nece uvek milovati. Vodila ih je kroz zivot izreka: " Ono sto me ne ubije, ojacace me " i uvek su verovali u bolje, bez obzira na sve. Zato im se treba diviti, kad im potone brod, oni se sete da plivaju. I isplivaju na povrsinu. Ali naravno, muka ih nekad natera da se predaju. Mislim da nevoljno i neretko to cine, ali i najjaci nekad odustanu. Verovatno skupljaju snagu za novu borbu.  Zbog takvih osoba, ovaj svet i dalje postoji. Zbog osoba koje se ne daju lako i koje drugi ne mogu da kupe, jer oni sve rade srcem. I kad pokusaju na kvarno da ih buse, oni im pokazu zube.Koji svoje snove, koji se nama cine suludnim, nece ni za sta da daju. I koji hodaju , a ne puze da bi postigli neki uspeh. To su  verovatno obicni likovi, iskreni i dobri, sto ne namecu se mnogo ali nece da se sklone. 

   I zato, treba podici case u vis za sve ljude koji daju sve od sebe da sutra bude bolje. Za svaku njihovu borbu i pobedu jer oni i posle svega idu pravo kroz vetar.     

Slušajući moju omiljenu pesmu "Za sve moje ljude", došla sam na ideju da napišem ovako nešto. Nadam se da mi članovi grupe "Beogradski sindikat" neće zameriti na ovome, ipak su oni jedna od mojih inspiracija. Hvala vam!