"Jako je samo ono drvo koje bije vetar"

"Nekadasnje prijateljstvo"

Posle dugog i jakog teskog perioda u mom zivotu, naisla je Ona.Bila je tracak nade. Iskra koja me je izvukla iz najdubljih destruktivnih misli i samoce( koja je sa razlogom postojala ) . Oslobadjala me je, pruzila ruku i postala mi je pravi iskreni prijatelj.Tad sam shvatila da ne moram da budem sama,imala sam nekom da se poverim, nekog da me nasmeje i da ga nasmejem. Bila je to prava ljubav. Al' daleko od one ljubavi koje biste delili sa ljubavnikom ili ljubavnicom, neka druga ljubav zbog koje ste isto bili spremni sve da uradite.To se dokazivalo neizmernom poverenju i podrzavanjem. 
  Sve je bilo bajno i sjajno. Sve te emocije i vrline su rasle. Ne mogu da kazem svaki dan, al' skoro da je bilo tako. 
  A onda je odjednom nastalo zatisje. I opet mi se javio onaj stari osecaj.Ali zbunjenost je najvise bila prisutna. Krenulo je premotavanje filmova po glavi, preispitivanje, da li sam nesto rekla, uradila, gde sam pogresila,sta se dogadja.. Zasto?? Nije mi jasno..?? I naravno, nije bilo odgovora, samo pitanja i jos vise podpitanja... 
 Izlazile smo, pokusala sam da razgovaram, ali vesto je izbegavala temu.Tvrdila je da smo prezauzete, previse obaveza a premalo vremena.Mislila sam o njenim recima, ali mnogo toga se nije poklapalo.Imala je dovoljno vremena za neke druge stvari  i ljude, a ja kad bih je zvala izbio bi neki problem zbog kog ne bi mogle da se vidimo. Bili to bolovi u stomaku, glavi,temperatura, kisa koja pada napolju itd..A samo kad se setim, na toj istoj kisi smo stajale i smejale se, zavrsavajuci sa istim tim tegobama, koje nas ni u cemu nisu sprcavale... 
  Secajuci se svega, u meni se javljao ponor, pomesan sa ogromnom boli.Pucala sam, nisam mogla vise da izdrzim. Plakala sam, patila, htela nekom da ispricam sve, da se izjadam onako ljudski a onda sam shvatila da nemam vise kome... Mislila sam da bi i potpuni neznanac iz gradskog prevoza dobro dosao. A onda opet naviru uspomene, jer i ona je nekad bila taj potpuni neznanac, a zblizile smo se u autobusu broj 48.
Potpuni neznanac, koji to opet postaje.
   I sve to me je opet vratilo na pocetak i opet nametnulo onaj stari osecaj samoce.Zelela sam da pobegnem iz svoje koze, da trcim sto je dalje to moguce.Da mi vetar izbrise suze , da zaboravim na sve i nastavim dalje. Ali ne moze to tako, koliko god da sam se smejala i zivela zivot punim plucima, ostaje jedna ogromna praznina i nekadasnji zivot koji molim da se vrati.