"Hladne duše"
Posmatram ljude na ulici.. Poznati ili ne, nije bitno, užurbano koračaju negde, idu nekim putem, izgubljeni.. Pitam se da li ustvari znaju gde su se uputili? Obučeni su u tople stvari, sumornih boja, najčešće . Ali logično je, došla je zima , nema Sunca da sve to ogreje i promeni. Ali to nije ništa novo, kod nas je stalno zima ,u proteklih nekoliko godina, hladnoća se toliko uvukla medju nas da je postala normalna pojava. Toliko nam je hladno, da smo postali hladni, prema ljudima koji to ne zaslužuju, prema najmilijima. Šteta... Da li postoji neko mesto koje nas može ugrejati?? Da li bismo mogli negde skinuti svu tu odeću punu tajni, boli i briga... Da li bismo mogli negde da se oslobodimo tereta?? Da kažemo da smo konačno slobodni i svoji, bez manipulatora naših života. Možda čekamo neku osobu,a ko zna, možda je i ona blizu nas,samo je ne primećujemo. Ona bi ugrejala našu nemirnu dušu i vratila je na pravi put . Put iskrenih osećanja i pravih vrednosti. Da, definitivno je to ljubav.. Ali kako je vratiti, ne samo kod nas, već svuda. Toliko uživamo u ljubavi prema samom sebi, da smo zaboravili da je delimo sa drugima. To je tako sebično , ali za neke izuzetno sigurno. Najlakše je podići zaštitne zidove i ne puštati nikog unutar kože. Ali teško ih je posle skinuti, kad-tad naidje neko ko nam polako ogreva zaleđenu dušu i nastanjuje se unutar kože. Našeg oklopa. Ne mora ta osoba u našoj koži biti puno vremena, ne mora to biti idealna ljubav ili čak ni nalik dobroj ljubavi. Ali ko da je bitno , boleće određeni period,a posle, šta bude biće. Sve je to navikavanje i otkrivanje novih stvari i svoje ličnosti.Jer, šta je život bez bola?? Nerealna bajka, u kojoj čak niste ni svesni da živite!!! Moramo nekad da osetimo gorčinu u sebi. Nekad je ona naš pokretač. Ali naravno, sve u granicama normale.. Patnja i sreća su normalna stvar.. Jer ono u svakom dobrom ima nešto loše, a u svakom loše nešto dobro. Samo je bitno koliko smo mi spremni da to sve vidimo i na kraju prihvatimo. I na kraju, uvek ćemo se boriti, to nam jedino ostaje. Sami ili sa nekim, sanjaćemo o boljem životu. Voditi presudne bitke, odustajati, ali i ponovo pokušavati. Izgubili smo tek onda kada se predamo. A onda ćemo opet obući sumorne stvari, lutati ulicama užurbano i u besu postavljati sebi milion pitanja. Opet će doći zima, čak i kad nas Sunce bude grejalo i nećemo biti spremni za promene. Jer ćemo više voleti stvari koje nas zatvaraju, umesto onih koje nas oslobađaju i vode naš život dalje !!
12/23,2011, at 14:23
Visit luna71
"Toliko uživamo u ljubavi prema samom sebi, da smo zaboravili da je delimo sa drugima. To je tako sebično , ali za neke izuzetno sigurno. Najlakše je podići zaštitne zidove i ne puštati nikog unutar kože. Ali teško ih je posle skinuti, kad-tad naidje neko ko nam polako ogreva zaleđenu dušu i nastanjuje se unutar kože. Našeg oklopa....."
odlicno zapazanje...ljudi su zaista postali hladni, daleki, nedodirljivi, surovi...ne svi...ali sve ih je vise...
12/23,2011, at 14:27
Visit daydreamer
Hvala . Naravno nisam mislila na sve, čast izuzetcima. Ali slažem se sa tobom, sve ih je više.
12/23,2011, at 14:55
Visit sanjarenja56
Nema predaje, idemo dalje.
12/23,2011, at 14:56
Visit daydreamer
Nema povlačenja, nema predaje!
12/23,2011, at 16:25
Visit suky
znaš, kaže se da je lepota u oku posmatrača, pa na primer moglo bi se reći da su svi ti ljudi kao košnica pčela... i dobila bi sasvim drugčiji pogled...
;)))
12/24,2011, at 17:00
Visit daydreamer
Da :)
11/07,2012, at 11:24
Visit lav990
Mnogo mi se sviđa kako pišeš.
Čitam evo sve redom tvoje članke.
Pojedini ljudi su se toliko osilili da mise da su centar svijeta i da niko drugi ništa ne vrijedi sem njih. Nažalost je tako u današnje vrijeme.
Pozdrav.
11/08,2012, at 19:25
Visit daydreamer
Hvala na komplimentima,moram da priznam da su me naveli da i ja procitam neke tvoje stvari. Jako mi se svidela ''Tisina'' i razmisljam se da i ja napisem neke moje pesme. Samo nastavi onako da nizes strofe. Vidi se da imas talenat i trudi se sto vise da ga razvijes.