"Jako je samo ono drvo koje bije vetar"

 Ja sam samo umorna.. Umorna od svega..Umorna zbog vremena, ljudi, zbog starih rana koje tesko zarastaju. Umorna sam da mi vise sole pamet o tome kako treba ziveti. Onog trenutka kad sam resila da se sklonim sa ulice i bacim senku na takav zivot, svi su potrcali ka meni da mi se nadju u dobrom. Ali dobre namere stvarno znaju biti poplocan put do pakla.Svi me razumeju,pruzaju mi ruke, moji su psihijatri, ali namecu svoje stavove.. Ponekad se osecam kao majmun koji sluzi za eksperimente u laboratoriji. Ja znam da sam veoma zanimljiva sa psiholoske tacke gledista, ali majmun ne uzima bas svaku bananu koja mu se pruza. Jasni su im moji stavovi, karakter, znaju moju licnost, ali smeta im sto ne igram kako se svira. Nisu svesni koliko je tesko napraviti takvu promenu u zivotu.. Zameniti takvu vrstu zivota za nesto sto se cini normalnim- nebo i zemlja! A onda, nekad ima i onih trenutaka kad mi se cini da bi oni sve dali da budu kao ja jaka, psihicki stabilna i cvrsto iza svojih stavova, samo sto im  smeta sto to vide kod mene,a ne u sebi. U tim trenucima  ispliva sve.. Sva ta psiholoska igra, igra nerava.. Ispliva njihova nesigurnost i onda se lako zamene uloge. Onda ja dodjem kao psihijatar,a oni kao pacijenti kojima je ocajnicki potrebna pomoc u pronalazenju sebe...Al tu im vec ne mogu pomoci, ja sam kroz vecinu stvari isla sama, pa mogu i oni.

Pitaju me dal’ mi je zao sto sam prosla mnogo toga za malo godina?!Nije mi zao sto sam prosla neke stvari toliko rano,zao mi je sto su me pustili.. Pustis dete od 12, 13godina ne razmisljajuci o posledicama koje moze da snosi kasnije, a bila sam emotivno jako nezrela..U tom periodu mislis da znas sve,ali se grdno prevaris..Mogla sam mnogo vise, ali nisam imala pravu podrsku..Stasavala sam kako sam znala i umela, trazeci sebe u moru nesigurnosti i ocajanja u isto vreme pokusavajuci da budem neko drugi i da budem svoja.. To ce razumeti  samo onaj koji je slicno prosao.. Da se drugacije sve izdogadjalo, ne znam sta bi sada bilo.. Mozda bih prosla kroz isto,ali nekim zaobilaznim putem.. Ovako sam naucila da krijem sebe od ociju drugih! Predstavljam im sliku nasmejane devojke, koja ima smisla za humor i voli da se zeza, a kad ostanem sama, cesto me sve stigne.. Secanja, bol, slike smeha, slike radosti, strah, neustrasivost,zabrinutost.. Ali sve se to svede na isto, kad stignes do zakljucka.. Onda shvatis da si zreliji, da nisi isti.. da sada drugacije razmisljas o problemima i o buducnosti.. Da  ti pogled doseze koliko god moze  selektujuci sta je pozeljno a sta nije.. Znas da si borac, znas da ne zelis opet dole.. Nikada vise..  Boris se sam na svoj nacin, patis sam na svoj nacin, volis na svoj nacin i ono najvaznije, shvatis da sitnice cine sve.. Naucis da uzivas u trenutku, trudis se da sve ide nekom normalom,tesko je, ali je za savest lakse.. Svodice se jednom racuni i van nasih glava, a tad je bitno dal’ smo ispali ljudi.. 

Ja sam nekako uvek navikla da idem sama i pored svih prijatelja! I nije uvek do njih. Ima i do mene, ali jednostavno, navikla sam. Nit ja njih smatram doraslim ljudima, nit se oni trude da budu na mom nivou. Cesto je tu neshvatanja, ali ne mogu. Pokusavam da objasnim, da im pokazem svet drugacijim ocima, ali uvek se svede na to da me ne shvate. Dzaba ti pomazes nekome, ako njegov pogled vodi samo u slepu ulicu! Ostaje samo nada da ce shvatiti i da ce 'porasti', tek tada ce nam se price obogatiti!
A do tada ja cu bitke sama voditi.. kao i uvek! Samo se nadam da ako ikada prodju moj put, prestanu da osudjuju ljude, da pocnu uvek od sebe i da pored svega pokusaju racionalno da rezonuju. Zato sto zivimo u knjizi u kojoj stranice nisu dovrsene. Sa jedne strane sam ces ih ispisivati,a sa druge strane, procices ono sto moras. Valjda je to sudbina !

Presla sam daleki put,da bih dosla do ovoga sto sam danas.Puno uspona i padova,puno laznih prijatelja i prepuno iskusenja.Radila sam sve sto se moze zamisliti, nisam imala granice.. Imponovalo mi je to sto mnogi bas u meni vide uzora,a najmanje su tada to u meni trebali da traze!
  Uvek sam bila prva u picu, prva u probavanju novih stvari, prva u rizikovanju,divili su mi se zbog toga,a i ja sam se divila sama sebi!! Imala sam to lose drustvo.. Zajedno sa njima meni je rastao ego.. Bez dlake na jeziku, droga,tuce i mnogo toga su nam bile uobicajne stvari.. Kao i zatvor, sve sam to tada olako shvatala! Zelim reci, nista mi se to nije cinilo ozbiljno..Valjda mi se cinilo da je uvek lakse da se pridruzis masi, nego da se izdvojis od nje! Ono cemu sam uvek tezila, sto sam kasnije i ostvarila, je da se za mene cuje! Ali naravno, svi su moje ime vezivali za nesto negativno... Predvidjali su mi zatvor kad napunim 18 godina,a ja kao nenormalna klinka ,sam smatrala da je i zatvor za ljude.. Ali sam tek kasnije shvatila da nije za bilo kakve ljude!    
     Desilo mi se jedno mnogo lose iskustvo,te sam ja pocela stvari da gledam realnim ocima! Pocela sam da gledam svet oko sebe,odnosno polusvet. Slusala sam moje "prijatelje" kako se izrazavaju,kako se ponasaju,slusala ka cemu teze .. I shvatila da oni apsolutno nemaju ciljeve u zivotu!Ziveli su dan za danom i ono malo novca sto su imali, trosili su na drogu i alkohol..Jedan po jedan, poceli su da zavrsavaju u raznim ustanovama, medju kojima se podrazumevao i zatvor!A sto je najgore to nisu bila sitna dela! E tu je negde , izmedju ostalog, krenula moja prekretnica. Mene je pocelo da bude sramota za njih. Ljudi su me vezivali za ta lica,a tu je vec odavno postavljena etiketa koju i danas ne mogu da skinem. Shvatila sam da i sa malo mozga u mojoj glavi ja ne pripadam tu! 
     Bilo je tesko okrenuti novi list!To se naravno i odnosilo da zaboravim na sva negativna lica u svojoj okolini!Mozda ce delovati smesno, ali okrenula sam se skoli i opstem obrazovanju!Kako sam nadogradjivala sebe,tako je postajalo lakse.. Upoznavala sam nove ljude, naravno ne iz mog kraja,vodila sam drugacije price i pocela sam drugacije da razmisljam.Postepeno sam shvatala svoje mogucnosti i ucila kako da ih koristim.I sve to sama bez icije pomoci!Valjda covek sam kad prelomi,ne treba mu niko vise! Bila sam ponosna na sebe,mozda cak i vise nego moji roditelji!
Naravno, to ne znaci da je stari zivot u potpunosti zaboravljen, ipak ostaju ljudi koje sam povredjivala i na kraju krajeva, put kojim sam prosla! Ali drago mi je sto sam uspela! Mnogi to nisu! Mnogi nisu cak ni pokusali, a provereno su veci kapaciteti od mene !
 I sad gledam ove danasnje klince, koji su me inspirisali da napisem ovo, sve gledaju kao jedno veliko zezanje!Nisu svesni sta rade i nisu svesni kroz sta ce sve proci! Suocavace se sa najgorim stvarima,a ne shvataju koliko to zna da bude tesko! Nije lako ni promeniti se, ali je bolje! Lakse je kad jednog dana stanes ispred ogledala, stavis tacku na proslost i shvatis da pored svega, mozes da ispadnes covek!

Svaki put, pre nego sto treba da se odrzi ova manifestacija, svi skacemo na noge i na kompjutere ne bi li smo rekli koju,onako k'o Njegos! I ja evo, ruku na srce,prvi put imam poriv da napisem nesto o ovome. Moje vidjenje stvari, sa moje tacke gledista. Nisam homofob( ta rec sada opisuje samo osobe koje mrze lezbejke i homoseksualce,a ne ono sto stvarno treba da znaci),kao sto sam navela ne mrzim nikog,izuzev pedofila,mentalno poremecenih osoba ( ali ne u smislu retardacija) i ostalih nastranih licnosti.
Ali smeta mi sve to,iskreno! Trude se da svi budemo isti, a opet sa druge strane mnogo ulazu u to da budu istaknuti! Cekaj malo, pa gde je onda tu ravnopravnost ?! Verujem da oni misle da mrznju dobijaju samo zbog toga sto su pederi/lezbejke, ali u sustini verujem da nas sve nervira jedna stvar.A to je propagiranje!
Secamo se kad je bila odrzana Parada u Beogradu?To je trebala da bude slobodna setnja, a pretvorila se u masovni haos. Isti scenario ocekuje nas i ove godine. Ali i ta parada ili sta vec, moze da se odrzi bez medijske pompe.Svaka cast lgbt pokretu za skorasnje okupljanje u Studentskom parku.Pricali su sa ljudima, gde su ljudi iznosili svoja misljenja,e ja to vec vidim kao borbu za prihvatanje.A ne mediji i ostali marketinski potezi, koji gradjanima ulivaju bes. Koji god program da okrenem, samo cujem lgbt ovo,lgbt ono.. Kao sto sam rekla nemam APSOLUTNO nista protiv homoseksualaca, ali ja kao i vecina gradjana, koji svoje intimne stvari drzimo izmedju 4 zida,trazimo isto i od pripadnika lgbt populacije!Sa tim da nam se ne namecu stavovi, nego postuju isti!
Kao osoba, koja je duboko u medicinskim vodama, razumem mnogo toga i objasnjene su mi mnoge stvari jos odavno. Svaki doktor, ili osoba koja ima imalo veze sa medicinom ce na to stanje odgovoriti sa genskim aberacijama, odnosno hromozomskim poremecajem i odredjenim delom mozdane disfunkcije .Ako gledamo tako, onda je parada apsolutno dozvoljena, ako su mogli invalidi, zasto ne i lgbt. Ali postoji jedna stvar, sa socioloske tacke gledista, porodica je stub svega, drustvo bez nje ne bi moglo da postoji. A znamo sta je potrebno za porodicu. Poremecaj je i jedno i drugo, ali negde su malo vise ukljucene kamere , no sto bi trebalo. 
Ne bih ja to nazvala Paradom ponosa, vise Paradom :"Uhvati me ako mozes",jer zbog svake akcije(sto je trn u oku mnogima), sledi reakcija. Treci Njutnov zakon!To je to od mene, ja sve to vidim tako nekako.. Prostim ocima..

Razmisljam cesto o zivotu, buducnosti, ali i o uspomenama.. Za ne tako puno godina zivota prosla sam kroz mnogo toga.. Cesto sama, neshvacena od strane drugih, a pogotovu ne od najblizih. Mislila sam da sve mogu sama, da sam spremna, ali naprotiv,emocionalno sam jos bila dete.U jednom segmetu zivota, morala sam da se odreknem detinjstva i da pocnem drugacije da gledam na stvari. Stvarala sam sebe opet, ali sam stvarala sustu suprotnost od onoga sto sam bila.Tezila sam ka tome da ocvrsnem,prodavala sam sliku o sebi, kao o osobi koju nije lako slomiti i koja je uporna u svemu.Ljudima sam uvek delovala jaka,cak u nekim situacijama i najjaca.Sto je bilo suludo za jedno dete.Svi su u meni videli osobu u koju zele da se pretvore, a ja sam u svima njima videla stvari koje meni nedostaju.Sve to prebrzo stasavanje u svet gde ima i malo ozbiljnosti,svet u kom je nepozeljno biti dete,na mene je kao,vec sada odraslu devojku,ostavilo posledice. Na primer, jako veliki problem mi je da pokazem emocije,bilo kome, u bilo kom trenutku.Ja sam vrlo komunikativna, ali znam da cesto osobe ne znaju kako da mi pristupe, bas zbog toga.A ako vidim da mi neko pristupa sa previse emocija, trudim se da ga drzim podalje od sebe. Cesto znam da budem, sto bi se reklo, u gardu, i po pitanju stavova i po pitanju govora tela. I sama znam da radim neke stvari bespotrebno, ali ovako se osecam najsigurnije.Cesto nailazim na osude, ali ruku na srce, to zna da mi prija.Nekako kroz takve stvari vidim da li sam uspela ili ne.To me nekad cini i jako teskom osobom,po pitanju karaktera,stavova i principa.Nikad ne dam na sebe, cak i kad nisam u pravu i sto je nezgodno po druge, imam jako veliku moc ubedjivanja.Da, borac sam, ali nekad ni ja ne znam za sta treba da se borim.  I dalje sam zbunjena, kao i pre. Zao mi je samo, sto nije bilo nikog da mi pokaze pravi put, kada je trebalo.Da mi bude podrska i izvor energije, kada meni ponestane.Znam da je sve drugacije bilo, ja bih sad bila kompletna,ali nazalost jos trazim deo sebe. Znam gde sam gresila i tu greske ispravljam, ali nije dovoljno. Fali mi jos nesto, a ne znam tacno sta!

Napisacu jednu klasicnu ljubavnu pricu, prosecne devojke, koja je volela samo jednog decka. Sve je pocelo spontano, naravno spontanim prvim poljupcem.. Takav poljubac je i obelezio celu vezu.Brzo su se javila sva osecanja, zelje, mastanja i sve ono sto cini vezu kompletnom. Ali ne postoji za dzabe ona izreka : " Ko te brzo ocara, jos brze te razocara ".. Bajka je uskoro pocinjala da lici na relanost.. Na surovu realnost! Odjednom sve je pocelo da se okrece.. Spontanost-kojoj sam se uvek divila, polako je postala navika! I to navika, sa gorkom casom utopije. Svaku zvezdu i nebesko telo koje mi je poklonio, troduplo sam platila ! Nije mu vise bila dovoljna ljubav, trazio je beskrajno obozavanje ! Gledao je na sve moguce nacine da me prikuje za sebe.. Dala sam mu srce i sve ostalo sto je od srca.. a on je trazio jos, zedan necega , sto nikad nisam razumela. I tako je bajka postala jedna veoma psiho prica. Voleo je da vidi moje suze,da cuje reci preklinjanja, da vidi patnju koju nisam mogla da sakrijem.. I na neki nacin se hranio tim. A ja sam sve to opravdavala, misleci da je i u drugim vezama tako.. Iako se sve raspadalo, ja sam verovala u ljubav.. I dalje sam verovala u nas.. Ali tu je svega bilo, sem ljubavi.. Mislila sam da necu moci bez njega.. da je predugo tu, da bih nastavila sama.. Iako se svasta izdesavalo, naucio me je da volim i bila sam mu zahvalna na tome.. Crpeo je sve pozitivno iz mene,ulivao je bes,ali prisecala sam se pocetka i to me je smirivalo..Dok nisam shvatila da se ne zivi od uspomena, da od njih imam samo lepo secanje, a ne lep zivot.  I tada sam dokazala sebi koliko sam jaka! Posle neprespavane noci, ustala sam odlucna sledeceg jutra !Spakovala sam njegove stvari, spakovala sam te iste uspomene i uputila se da se nadjem sa njim. Oci u oci, bez trunke straha, jaka kao nekad sto sam bila. Tog dana su kroz moje reci tekle emocije..Onako gole, neprikrivene. Ali nije bilo suza, samo odlucnosti.Slusao me je i videlo se da to nije ocekivao. Pokusao je da igra na sve moguce karte, da povuce sve konce, ali bezuspesno. Vratila sam mu stvari i po poslednji put rekla :"Volim te", sa jos jednom recenicom, :"Ali to vise nije dovoljno"!Okrenula sam se, podigla sam glavu i osetila sam se kao ljudsko bice, prvi put posle svega. Koracala sam sigurno, dok je Sunce sijalo i krenula sam u novi pocetak. Teret je nestao,ponovo sam drzala konce u svojim rukama i ponovo zivim zivot onako kako JA hocu!A poucena svim, to vise niko ne moze da mi uskrati !  

Sede na klupi u sumi,prolaze ljudi i gledaju ih.. Vide zaljubljeni mladi par,koji se strasno i sa puno emocija ljube,grle i maze.Osmehuju se sa sjajem u ocima, kao da ne postoji niko drugi sem njih. Sapucu slatke reci, upucuju jedno drugom znacajne poglede i ne odvajaju se.. Zagrlio ju je i ne pusta je, kao da mu je nesto najvrednije sto ima..  
Gledaju ih ljudi, neki im upute osmeh divljenja, neki poglede prekora, ima i onih koji su ih krajickom oka gledali zeleci da su u istoj takvoj situaciji, ali niko nije znao ono glavno. Niko nije ni mogao da pretpostavi njihovu pricu. Da je sve to sto sada gledaju , bleda senka onoga sto su nekad bili.Da je nekad sve blistalo od iskrene ljubavi, a da su sada samo bivsi. I to bivsi koji su se nasli pokusavajuci da ozive stare dane. Zeljni jedno drugog, zeljni starih poljubaca, previse zeljni stare price, koju su skoro i zaboravili. 
Iako je dovoljno proslo od kraja, sasvim dovoljno da se sve preboli i zaboravi. Kao da oni nisu to ucinili. Ona je, na primer, bila suvise ponosna, imala je druge momke, trazila nesto novo, prepustala se carima zivota, svaki sekund iskoriscavala. Svi su joj se divili kako ga je tako lako zaboravila. Pomagala je drugima u slicnim situacijama, vracala im osmehe na lice, delila im je savete, iako ni sama nije bas verovala u njih. Sa druge strane, zeleli su je mnogi. Na jednu noc ili vise, ali su je zeleli. I pokusavali na sve nacine da je pridobiju, sarmirali su i bili su sve bolji u tome, ali nije vredelo. Vredelo je samo kod odredjenih, i to kod onih kod kojih morala sama da se trudi. 
A on.. On je patio i to su svi dobro znali, slicna je i njegova prica posle raskida.. Devojka na jedan dan, druga na jednu noc, skupljale su se, ostavljale su stvari kod njega koje je bacao,bez trunke osecanja, isto kao i njih. Bile su tu da im prica slatke price, da ga zaljubljeno gledaju i isto tako da mu se predaju.. Ali kako im se povecavao broj, tako je sve manje moglo da ih stane u srce, da na kraju nije mogla ni jedna.. On je njih pogledima osvajao, a nijedna od njih nije mogla da ga zadrzi pored sebe.. U svakoj je trazio deo Nje, isto kao i ona Njega u drugima.. Ali ne ide to tako lako.. 
I tako su resili da se nadju, onako prijateljski, kao da nikad nista nije bilo iza njih osim prijateljstva.. Smejali su se , pricali neke bezvezne price, utrkivali su se ko je srecniji, kome je zivot ispunjeniji.. A ustvari, oboje su bili prazni.. I to su znali ali su cutali o tome, jer im je to najbolnija tacka.. Resili su da prosetaju, suma je bila logicno resenje, jer su se tu najlepse stvari desile, najlepse su poklone dali tu jedno drugom i najlepse reci su tu potekle iz njihovih reci.. Seli su na njihovu klupu, cutali , poneki rec rekli i poljubili su se, onako kao da im je prvi put.. Na kratko su oziveli stara osecanja, na jedan dan su opet bili u vezi, i opet su to bili oni.. Ali kad je doslo vreme za rastanak, rastali su se jednom za svagda, bez kajanja, bez suza, kao da im je samo to bilo potrebno da zauvek zavrse svoju pricu...

Posle dugog i jakog teskog perioda u mom zivotu, naisla je Ona.Bila je tracak nade. Iskra koja me je izvukla iz najdubljih destruktivnih misli i samoce( koja je sa razlogom postojala ) . Oslobadjala me je, pruzila ruku i postala mi je pravi iskreni prijatelj.Tad sam shvatila da ne moram da budem sama,imala sam nekom da se poverim, nekog da me nasmeje i da ga nasmejem. Bila je to prava ljubav. Al' daleko od one ljubavi koje biste delili sa ljubavnikom ili ljubavnicom, neka druga ljubav zbog koje ste isto bili spremni sve da uradite.To se dokazivalo neizmernom poverenju i podrzavanjem. 
  Sve je bilo bajno i sjajno. Sve te emocije i vrline su rasle. Ne mogu da kazem svaki dan, al' skoro da je bilo tako. 
  A onda je odjednom nastalo zatisje. I opet mi se javio onaj stari osecaj.Ali zbunjenost je najvise bila prisutna. Krenulo je premotavanje filmova po glavi, preispitivanje, da li sam nesto rekla, uradila, gde sam pogresila,sta se dogadja.. Zasto?? Nije mi jasno..?? I naravno, nije bilo odgovora, samo pitanja i jos vise podpitanja... 
 Izlazile smo, pokusala sam da razgovaram, ali vesto je izbegavala temu.Tvrdila je da smo prezauzete, previse obaveza a premalo vremena.Mislila sam o njenim recima, ali mnogo toga se nije poklapalo.Imala je dovoljno vremena za neke druge stvari  i ljude, a ja kad bih je zvala izbio bi neki problem zbog kog ne bi mogle da se vidimo. Bili to bolovi u stomaku, glavi,temperatura, kisa koja pada napolju itd..A samo kad se setim, na toj istoj kisi smo stajale i smejale se, zavrsavajuci sa istim tim tegobama, koje nas ni u cemu nisu sprcavale... 
  Secajuci se svega, u meni se javljao ponor, pomesan sa ogromnom boli.Pucala sam, nisam mogla vise da izdrzim. Plakala sam, patila, htela nekom da ispricam sve, da se izjadam onako ljudski a onda sam shvatila da nemam vise kome... Mislila sam da bi i potpuni neznanac iz gradskog prevoza dobro dosao. A onda opet naviru uspomene, jer i ona je nekad bila taj potpuni neznanac, a zblizile smo se u autobusu broj 48.
Potpuni neznanac, koji to opet postaje.
   I sve to me je opet vratilo na pocetak i opet nametnulo onaj stari osecaj samoce.Zelela sam da pobegnem iz svoje koze, da trcim sto je dalje to moguce.Da mi vetar izbrise suze , da zaboravim na sve i nastavim dalje. Ali ne moze to tako, koliko god da sam se smejala i zivela zivot punim plucima, ostaje jedna ogromna praznina i nekadasnji zivot koji molim da se vrati.

 (Dalje)

   Познавала сам једну жену из виђења.Јелена, фина жена увек насмејана и ведра. Увек бих јој се уредно јављала и упутила осмех и то би била наша читава конверзација.  А онда једног дана, ушла сам у аутобус једино слободно место је било поред Јелене, које сам заузела. Почеле смо да причамо о неким необавезним стварима попут времена, телевизије и мириса мог парфема да бисмо се на крају дотакли теме рата. Рекла ми је да је рођена у Хрватској да је тамо живела и створила најлепше успомене. Створила је породицу, имала стално запослење , своју кућу, а самим тим и дом, била је пресрећна и задовољна.                                                                                                                    А онда је  дошао рат.. Све се срушило и нестало.. Бољи живот и јединство су потонули у мртво море узалудних националиста... Све је било црвено и црно. Свуда крв и смрт. Људи су гинули и умирали.. А због чега?? Никад то ником неће бити јасно!! А увек ће остати нерашчишћени рачуни и међусобна мржња!  Који су нас и неким делом довели до рата..    

После Хрватске, једино је могла на Косово да оде. Избегла је једва, тамо је оставила кућу и сахранила мајку. Хтела је да оде било где, веровала је да ће бити боље! А на Косову ју је сачекало још горе стање! Премда, каже  да је било мирно до '99-е године, било је неких инцидената, али ништа значајно. До тада су били спокојни и већ су се навикли на нов живот. Није било много пара, али снашли су се. Муж јој је радио у цвећари и било је довољно пара за њих троје. Њу, сина и мужа. А кад је дошла '99-а, све наде су пале у воду ! Опет иста прича, чак шта више  и гора !! Муж јој је погинуо на Косову, није имала како да оде и заштити сина! Стрепела је од свега! Плашила се најмањег шума који је чула.Плашила се кола која су пролазила поред куће, гласова људи од споља. Успела је некако  да се извуче и побегне са Косова ! Помогле су јој комшије које су живеле кућа до ње. Сви су се укрцали у један камион и полако се упутили до Београда, али знали су да ће увек носити етикету избеглице !                             Са сузама у очима ми је говорила све то. "Веровала сам у јединство, могу они да пљују по Титу и причају шта 'оће, али ми смо и под свим тим дуговима лепо живели !! А погледај сада.. Срамота жива, немам пара унуцима да купим  поклоне за рођендан!Ојадили су нас све, узели нам све паре и говоре како нам помажу!Иди дете што даље одавде, заврши школу и бежи куд те ноге носе !!Ова власт је угушила све вредности и угушила сво знање,јасно су ставили до знања да образованим људима овде није место ! Погледај  само  овде нема будућности,овде се зна ко једино може да успе ! А и ускоро ће опет неки рат, видим како смо кренули ! "                                                                    То су биле њене последње речи пре него што сам изашла из аутобуса. На путу до кафића у глави су ми се вртеле њене речи и неке слике.. ужасне слике бомбардовања. Хтела сам да заплачем, на крају сам то и урадила. Осећала сам се као да сам лупила главом у зид! Схватила сам да овде стварно нема будућности и да је изнад Србије огроман црни облак и ко зна кад ће нестати !  Свуда где погледам само видим лажи и неиспуњена обећања ! Насмејани и сређени политичари, сликају се са странцима док народ све више умире од глади! Као да ово није земља у којој сам се ја родила и провела лепши део детињства ! Све се убрзало и променило, на горе, а не сећам се да сам у скорије време чула неку лепу вест ! Видим да је све на истом месту, а исто никада неће бити ! И свуда се чује сама сабласна тишина и патња људи!         И тада сам заплакала.. Плакала сам јако,али тихо, из срца ! Жао ми је свега! Жао ми је што је можда моје детињство последње било нормално ! Што кад сада погледам децу, видим мале пропалице , који се већ навикавају на брз живот. А девојчице почињу да се шминкају са десет година и брзо налазе дечка ( и то често старијег ) ! Плакала сам због вредности, које су давно ишчезле. Плакала сам због људи који не могу да прехране своју децу. Жалила сам за целом Србијом и неким бољим временима, које се никад више неће поновити, а још се надамо бољем времену ! 

      Posmatram ljude na ulici.. Poznati ili ne, nije bitno, užurbano koračaju negde, idu nekim putem, izgubljeni.. Pitam se da li ustvari znaju gde su se uputili? Obučeni su u tople stvari, sumornih boja, najčešće . Ali logično je, došla je zima , nema Sunca da sve to ogreje i promeni. Ali to nije ništa novo, kod nas je stalno zima ,u proteklih nekoliko godina, hladnoća se toliko uvukla medju nas da je postala normalna pojava. Toliko nam je hladno, da smo postali hladni, prema ljudima koji to ne zaslužuju, prema najmilijima. Šteta...                                                                                                        Da li postoji neko mesto koje nas može ugrejati?? Da li bismo mogli negde skinuti svu tu odeću punu tajni, boli i briga... Da li bismo mogli negde da se oslobodimo tereta?? Da kažemo da smo konačno slobodni i svoji, bez manipulatora naših života.  Možda čekamo neku osobu,a ko zna, možda je i ona blizu nas,samo je ne primećujemo. Ona bi ugrejala našu nemirnu dušu i vratila je na pravi put . Put iskrenih osećanja i pravih vrednosti. Da, definitivno je to ljubav..                                                              Ali kako je vratiti, ne samo kod nas, već svuda. Toliko uživamo u ljubavi prema samom sebi, da smo zaboravili da je delimo sa drugima. To je tako sebično , ali za neke izuzetno sigurno. Najlakše je podići zaštitne zidove i ne puštati nikog unutar kože. Ali teško ih je posle skinuti, kad-tad naidje neko ko nam polako ogreva zaleđenu dušu i nastanjuje se unutar kože. Našeg oklopa. Ne mora ta osoba u našoj koži biti puno vremena, ne mora to biti idealna ljubav ili čak ni nalik dobroj ljubavi. Ali ko da je bitno , boleće određeni period,a posle, šta bude biće. Sve je to navikavanje i otkrivanje novih stvari i svoje ličnosti.Jer, šta je život bez bola?? Nerealna bajka, u kojoj čak niste ni svesni da živite!!! Moramo nekad da osetimo gorčinu u sebi. Nekad je ona naš pokretač. Ali naravno, sve u granicama normale.. Patnja i sreća su normalna stvar.. Jer ono u svakom dobrom ima nešto loše, a u svakom loše nešto dobro. Samo je bitno koliko smo mi spremni da to sve vidimo i na kraju prihvatimo.                                                  I na kraju, uvek ćemo se boriti, to nam jedino ostaje. Sami ili sa nekim, sanjaćemo o boljem životu. Voditi presudne bitke, odustajati, ali i ponovo pokušavati. Izgubili smo tek onda kada se predamo. A onda ćemo opet obući sumorne stvari, lutati ulicama užurbano i u besu postavljati sebi milion pitanja. Opet će doći zima, čak i kad nas Sunce bude grejalo i nećemo biti spremni za promene. Jer ćemo više voleti stvari koje nas zatvaraju, umesto onih koje nas oslobađaju i vode naš život dalje !! 

     Porodica ne može da se bira. Smatram da je za sreću u porodici bitna toplina i sitnice koje će je držati na okupu.  

  Nekad je u mojoj kući bila vesela i prijatna atmosfera.I kad bi došlo do nekih problema, nisu se činili toliko velikim da u kući ne dođe do smeha .Pare nikada nisu bile primarna stvar i nikada se nije mnogo pričalo o novcu . Sve se činilo idealnim i najlepša stvar posle završetka zadnjeg časa,bio mi je odlazak kući i uživanje sa porodicom u raznim aktinostima. Uživala sam slušajući mamine i tatine priče iz mlađih dana i bratove anegdote koje su me terale da se smejem do suza.To su neke od malih stvari koje su  uveseljavale  mene, a i moju porodicu.                           Odjednom, kao grom iz vedra neba, sve se to zaboravilo. Više nema tih pričica, nema iskrenog smeha i potpuno smo se udaljili jedni od drugih. Živimo pod istim krovom, a kao da smo turisti u hotelu. Pričaji se neke priče, samo da bi se nešto reklo, a dobro znamo da nikog od nas to ne zanima. Svako je krenuo svojim putem , a novac je postao najvažnija stvar i najčesšći uzrok svih svađa i suza. Umesto okupljanja u dnevnom boravku, radije bi svako od nas bio u svojoj sobi, u svom svetu okružen kineskim zidom. Kad izađemo iz sobe, lako dođe do konflikta i padnu gadne reči koje mnogo zabole . A najgore od svega je što ni ne razmišljamo o tome šta smo izgovorili. Nekad pomislim da je najbolje da ne izlazimo iz svojih soba, kao da je tamo najsigurnije.                                                                                                             Muzike, koje je pratila moje moje i bratovo odrastanje, više nema. Pusti se ponekad, da bi se pobeglo od stvarnosti, pored toga svaki dan se može čuti neki novi problem.                           Cela atmosfera je naporna i teška , a nažalost više ne volim da provodim vreme sa svojom porodicom. Kao i da nije moja porodica.                                                                                 KAd bih mogla da biram, vratila bih ona stara vremena puna smeha i poneke suze koja je pala jer mama nije htela da me pusti napolje. Kad bih mogla da biram.. al' ne može da se bira.                 

 Sta je zivot?? I zasto smo mi ovde?? To su dva pitanja koje sam mnogo puta cula,ali nisam mogla da dam konkretan odgovor. 

 Posle mnogo razmisljanja na ovu temu, dosla sam do zakljucka da je zivot mac sa dve ostrice. Bez pisanih pravila i uputstava.  Kakve su zaista te osobe koje 'bije vetar' ? Da li su one istinski jake kao sto se prikazuju? Ili su samo podigli zidove oko sebe da bi mogli lakse da se bore sa svim nepravdama i pakostima ovog sveta, koje zivot donosi.  Da, ja mislim da su te osobe zaista takve. Ali do podizanja tih zidova, prosli su kroz  mnoge oluje koje im nisu donele nista dobro,ali su ih ojacale. Verujem da su takvi ljudi sami prolazili kroz sve, ili bi se nasao poneki prijatelj, koji bi ubrzo otisao. Bez traga, glasa i razloga.   Zato su te osobe postajale jace. Sazrevali su za zivot neverovatnom brzinom i svesni su bili da ih nece uvek milovati. Vodila ih je kroz zivot izreka: " Ono sto me ne ubije, ojacace me " i uvek su verovali u bolje, bez obzira na sve. Zato im se treba diviti, kad im potone brod, oni se sete da plivaju. I isplivaju na povrsinu. Ali naravno, muka ih nekad natera da se predaju. Mislim da nevoljno i neretko to cine, ali i najjaci nekad odustanu. Verovatno skupljaju snagu za novu borbu.  Zbog takvih osoba, ovaj svet i dalje postoji. Zbog osoba koje se ne daju lako i koje drugi ne mogu da kupe, jer oni sve rade srcem. I kad pokusaju na kvarno da ih buse, oni im pokazu zube.Koji svoje snove, koji se nama cine suludnim, nece ni za sta da daju. I koji hodaju , a ne puze da bi postigli neki uspeh. To su  verovatno obicni likovi, iskreni i dobri, sto ne namecu se mnogo ali nece da se sklone. 

   I zato, treba podici case u vis za sve ljude koji daju sve od sebe da sutra bude bolje. Za svaku njihovu borbu i pobedu jer oni i posle svega idu pravo kroz vetar.     

Slušajući moju omiljenu pesmu "Za sve moje ljude", došla sam na ideju da napišem ovako nešto. Nadam se da mi članovi grupe "Beogradski sindikat" neće zameriti na ovome, ipak su oni jedna od mojih inspiracija. Hvala vam!