"Jako je samo ono drvo koje bije vetar"

Svaki put, pre nego sto treba da se odrzi ova manifestacija, svi skacemo na noge i na kompjutere ne bi li smo rekli koju,onako k'o Njegos! I ja evo, ruku na srce,prvi put imam poriv da napisem nesto o ovome. Moje vidjenje stvari, sa moje tacke gledista. Nisam homofob( ta rec sada opisuje samo osobe koje mrze lezbejke i homoseksualce,a ne ono sto stvarno treba da znaci),kao sto sam navela ne mrzim nikog,izuzev pedofila,mentalno poremecenih osoba ( ali ne u smislu retardacija) i ostalih nastranih licnosti.
Ali smeta mi sve to,iskreno! Trude se da svi budemo isti, a opet sa druge strane mnogo ulazu u to da budu istaknuti! Cekaj malo, pa gde je onda tu ravnopravnost ?! Verujem da oni misle da mrznju dobijaju samo zbog toga sto su pederi/lezbejke, ali u sustini verujem da nas sve nervira jedna stvar.A to je propagiranje!
Secamo se kad je bila odrzana Parada u Beogradu?To je trebala da bude slobodna setnja, a pretvorila se u masovni haos. Isti scenario ocekuje nas i ove godine. Ali i ta parada ili sta vec, moze da se odrzi bez medijske pompe.Svaka cast lgbt pokretu za skorasnje okupljanje u Studentskom parku.Pricali su sa ljudima, gde su ljudi iznosili svoja misljenja,e ja to vec vidim kao borbu za prihvatanje.A ne mediji i ostali marketinski potezi, koji gradjanima ulivaju bes. Koji god program da okrenem, samo cujem lgbt ovo,lgbt ono.. Kao sto sam rekla nemam APSOLUTNO nista protiv homoseksualaca, ali ja kao i vecina gradjana, koji svoje intimne stvari drzimo izmedju 4 zida,trazimo isto i od pripadnika lgbt populacije!Sa tim da nam se ne namecu stavovi, nego postuju isti!
Kao osoba, koja je duboko u medicinskim vodama, razumem mnogo toga i objasnjene su mi mnoge stvari jos odavno. Svaki doktor, ili osoba koja ima imalo veze sa medicinom ce na to stanje odgovoriti sa genskim aberacijama, odnosno hromozomskim poremecajem i odredjenim delom mozdane disfunkcije .Ako gledamo tako, onda je parada apsolutno dozvoljena, ako su mogli invalidi, zasto ne i lgbt. Ali postoji jedna stvar, sa socioloske tacke gledista, porodica je stub svega, drustvo bez nje ne bi moglo da postoji. A znamo sta je potrebno za porodicu. Poremecaj je i jedno i drugo, ali negde su malo vise ukljucene kamere , no sto bi trebalo. 
Ne bih ja to nazvala Paradom ponosa, vise Paradom :"Uhvati me ako mozes",jer zbog svake akcije(sto je trn u oku mnogima), sledi reakcija. Treci Njutnov zakon!To je to od mene, ja sve to vidim tako nekako.. Prostim ocima..

Razmisljam cesto o zivotu, buducnosti, ali i o uspomenama.. Za ne tako puno godina zivota prosla sam kroz mnogo toga.. Cesto sama, neshvacena od strane drugih, a pogotovu ne od najblizih. Mislila sam da sve mogu sama, da sam spremna, ali naprotiv,emocionalno sam jos bila dete.U jednom segmetu zivota, morala sam da se odreknem detinjstva i da pocnem drugacije da gledam na stvari. Stvarala sam sebe opet, ali sam stvarala sustu suprotnost od onoga sto sam bila.Tezila sam ka tome da ocvrsnem,prodavala sam sliku o sebi, kao o osobi koju nije lako slomiti i koja je uporna u svemu.Ljudima sam uvek delovala jaka,cak u nekim situacijama i najjaca.Sto je bilo suludo za jedno dete.Svi su u meni videli osobu u koju zele da se pretvore, a ja sam u svima njima videla stvari koje meni nedostaju.Sve to prebrzo stasavanje u svet gde ima i malo ozbiljnosti,svet u kom je nepozeljno biti dete,na mene je kao,vec sada odraslu devojku,ostavilo posledice. Na primer, jako veliki problem mi je da pokazem emocije,bilo kome, u bilo kom trenutku.Ja sam vrlo komunikativna, ali znam da cesto osobe ne znaju kako da mi pristupe, bas zbog toga.A ako vidim da mi neko pristupa sa previse emocija, trudim se da ga drzim podalje od sebe. Cesto znam da budem, sto bi se reklo, u gardu, i po pitanju stavova i po pitanju govora tela. I sama znam da radim neke stvari bespotrebno, ali ovako se osecam najsigurnije.Cesto nailazim na osude, ali ruku na srce, to zna da mi prija.Nekako kroz takve stvari vidim da li sam uspela ili ne.To me nekad cini i jako teskom osobom,po pitanju karaktera,stavova i principa.Nikad ne dam na sebe, cak i kad nisam u pravu i sto je nezgodno po druge, imam jako veliku moc ubedjivanja.Da, borac sam, ali nekad ni ja ne znam za sta treba da se borim.  I dalje sam zbunjena, kao i pre. Zao mi je samo, sto nije bilo nikog da mi pokaze pravi put, kada je trebalo.Da mi bude podrska i izvor energije, kada meni ponestane.Znam da je sve drugacije bilo, ja bih sad bila kompletna,ali nazalost jos trazim deo sebe. Znam gde sam gresila i tu greske ispravljam, ali nije dovoljno. Fali mi jos nesto, a ne znam tacno sta!