"Погледај дом свој Анђеле "
Познавала сам једну жену из виђења.Јелена, фина жена увек насмејана и ведра. Увек бих јој се уредно јављала и упутила осмех и то би била наша читава конверзација. А онда једног дана, ушла сам у аутобус једино слободно место је било поред Јелене, које сам заузела. Почеле смо да причамо о неким необавезним стварима попут времена, телевизије и мириса мог парфема да бисмо се на крају дотакли теме рата. Рекла ми је да је рођена у Хрватској да је тамо живела и створила најлепше успомене. Створила је породицу, имала стално запослење , своју кућу, а самим тим и дом, била је пресрећна и задовољна. А онда је дошао рат.. Све се срушило и нестало.. Бољи живот и јединство су потонули у мртво море узалудних националиста... Све је било црвено и црно. Свуда крв и смрт. Људи су гинули и умирали.. А због чега?? Никад то ником неће бити јасно!! А увек ће остати нерашчишћени рачуни и међусобна мржња! Који су нас и неким делом довели до рата..
После Хрватске, једино је могла на Косово да оде. Избегла је једва, тамо је оставила кућу и сахранила мајку. Хтела је да оде било где, веровала је да ће бити боље! А на Косову ју је сачекало још горе стање! Премда, каже да је било мирно до '99-е године, било је неких инцидената, али ништа значајно. До тада су били спокојни и већ су се навикли на нов живот. Није било много пара, али снашли су се. Муж јој је радио у цвећари и било је довољно пара за њих троје. Њу, сина и мужа. А кад је дошла '99-а, све наде су пале у воду ! Опет иста прича, чак шта више и гора !! Муж јој је погинуо на Косову, није имала како да оде и заштити сина! Стрепела је од свега! Плашила се најмањег шума који је чула.Плашила се кола која су пролазила поред куће, гласова људи од споља. Успела је некако да се извуче и побегне са Косова ! Помогле су јој комшије које су живеле кућа до ње. Сви су се укрцали у један камион и полако се упутили до Београда, али знали су да ће увек носити етикету избеглице ! Са сузама у очима ми је говорила све то. "Веровала сам у јединство, могу они да пљују по Титу и причају шта 'оће, али ми смо и под свим тим дуговима лепо живели !! А погледај сада.. Срамота жива, немам пара унуцима да купим поклоне за рођендан!Ојадили су нас све, узели нам све паре и говоре како нам помажу!Иди дете што даље одавде, заврши школу и бежи куд те ноге носе !!Ова власт је угушила све вредности и угушила сво знање,јасно су ставили до знања да образованим људима овде није место ! Погледај само овде нема будућности,овде се зна ко једино може да успе ! А и ускоро ће опет неки рат, видим како смо кренули ! " То су биле њене последње речи пре него што сам изашла из аутобуса. На путу до кафића у глави су ми се вртеле њене речи и неке слике.. ужасне слике бомбардовања. Хтела сам да заплачем, на крају сам то и урадила. Осећала сам се као да сам лупила главом у зид! Схватила сам да овде стварно нема будућности и да је изнад Србије огроман црни облак и ко зна кад ће нестати ! Свуда где погледам само видим лажи и неиспуњена обећања ! Насмејани и сређени политичари, сликају се са странцима док народ све више умире од глади! Као да ово није земља у којој сам се ја родила и провела лепши део детињства ! Све се убрзало и променило, на горе, а не сећам се да сам у скорије време чула неку лепу вест ! Видим да је све на истом месту, а исто никада неће бити ! И свуда се чује сама сабласна тишина и патња људи! И тада сам заплакала.. Плакала сам јако,али тихо, из срца ! Жао ми је свега! Жао ми је што је можда моје детињство последње било нормално ! Што кад сада погледам децу, видим мале пропалице , који се већ навикавају на брз живот. А девојчице почињу да се шминкају са десет година и брзо налазе дечка ( и то често старијег ) ! Плакала сам због вредности, које су давно ишчезле. Плакала сам због људи који не могу да прехране своју децу. Жалила сам за целом Србијом и неким бољим временима, које се никад више неће поновити, а још се надамо бољем времену !